Macchiato...
01.03.2012., četvrtak
Po jutru se dan poznaje...
|
I tako... nema me baš na kavi zadnjih dana. Ma ne mogu reć da mi nije do kave,nego jednostavno...viša sila, jebi ga. Naime,malo je zatoplilo, skoro će proliće, a meni se pari da se ljudi ne znaju baš nosit s tin. Umisto da se izležavaju na suncu, piju kave, sokove, pivice ili šta već, oni ka da popizde. Nešto in uđe u glavu i samo bi neki klinac sadili i radili, čistili i primistili... A ja nisan taj tip... Ja san više onako za iskoristit dan. Iskoristit ga kvalitetno na kakvon štekatu, upijajući sunce i sladeći nepce božjin nektaron. Ma ko to more platit... I baš nekako ovih dana i moga Priku puklo nekakvo ludilo. Ničin izazvan, čovik oće kopat. Je, dobro ste pročitali, oće kopat. I to ne nos, nego zemlju...pravu, pravcatu zemlju. Da ne poviruješ. Na kraju krajeva, šta se mene tiče, neka kopa kad mu se kopa, ali šta mene ima uplitat u to!? - E prika - reče on meni - Bi li mi sutra nešto da ruku? - Pa znaš da može - naivno ću ja. - A šta ti triba? - Ma znaš, iman nešto zemlje za prikopat, pa, mislija san, ako se uvatimo obojica, spizdimo to bez jebenti. Skoro mi je srce stalo. Ma, možda je i stalo, a da ja to ne znan, jer san odma osta bez zraka, a i zemlja, lipa i neobrađena, onako baš fino betonirana, polako mi se zarotirala pod nogama. Pogledan ga, onako, malo ispod oka, ispitivački, razmišljajući priton o svin mogućin kroničnin bolestima koje su nesritnoga čovika mogle spopat, da mu se pamet tako zamutila. Šta, on ne zna, mislin se ja, da smo mi, Dalmatinci, po prirodi visoki ljudi i da je za nas zemlja malo prenisko. Nadan se da mu nije ništa ozbiljno... Možda je samo kriza sridnjih godina, ali šta god bilo, nije dobro..niti miriše na dobro... - A kad bi ti to? - Upitan ja, beštimajući u sebi brzopletu jezičinu. - Pa ujutro, kad se digneš... Popijemo kavu, zapalimo dvi i prionemo... pa do obida koliko napravimo. Bižite pete moje posrat ću vas, pomislih ja u sebi. Prijateljstvo je prijateljstvo, i prika je prika, ali to po svojoj prirodi ne bi tribalo uključivat fizički rad. Jeben li ga ko ukine robovlasništvo... Mogli smo sidit u ladovini i pucketat bičen, dok nas robovi zabavljaju svojin kopačkin majstorijama. Ali nema više... Ko je jeba, jeba je... - A neću moć ujutro - pokušavan spasit stvar.- Iman neke obaveze koje moran sredit, tako da mogu tek tamo oko četri, pet popodne... A i lakše je kopat kad sunce malo padne. - Ma to je malo prekasno... Oćemo li prikosutra? - Prikosutra... Prikosutra moran ić vidit je li mi sve u redu sa ovin šta moran sutra, pa znaš kako je... Čekaj red vamo, čekaj tamo...otegne se. Ali javit ću ti se. - Čujemo se onda sutra, pa ćemo se dogovorit. - Aj, može. Čujemo se. Ma, čujemo se kurac, pomislin ja, i eto, nestanen na par dana. Najgore je to šta se ne smin nigdi pojavit da me ko ne vidi. Ispast će na kraju da čovika zajebavan i da mu nisan tija pomoć. I onda jutros nazoven ja priku. Jebi ga, red je nazvat. A i lakše se javit kad, onako iz druge ruke, saznaš da je posal gotov. - Alo, Prika, evo me... oćemo kopat? - Jeben tebe i kopanje - odgovori on. - Pa di si ove dane? Zoven te i tražin, a tebe nema. - Jebeš ga kad san ima toliko posla... - Pa ne tribaš mi ni sad kad san sve prikopa. - Šta si sve gotov? - Iščuđujen se ja. - Pa, šta si kopa? - Kako šta san kopa? Sam san prikopa tri jutra zemlje. - Tri jutra? Odakle tebi tri jutra zemlje? - Pa, tamo, iza kuće... - Pa koja jebena tri jutra iza kuće? Tamo imaš samo vrtal od šest kvadrata... - Jesan ti reka... tri jutra. - Znaš li ti koliko je tri jutra zemlje? - A, eto to... moj vrtal. Jedno jutro mi je tribalo da se nakanin radit. Drugo mi je tribalo da počnen, a treće da završin. I da je bilo još samo jedan jebeni metar za prikopat, mislin da bi kupija traktor... |
18.02.2012., subota
Linost je vrlina...samo je triba znat održavat
|
Nešto mi se zadnjih dana ne da ni treptat, a kamoli pisat šta suvislo. O tome da bi tribalo šta i radit, neću ni govorit. Nekako preživljavan pijuckajući makjato i listajući one papirnate ispljuvke od novina u kojima iz dana u dan imaš sve manje toga za pročitat. Kad te sastavi napad linosti, najgore šta možeš napravit je suprotstavljat joj se. Tek kad joj se usprotiviš ona se povampiri, otima se i ne da ti disat... Zato bi najbolje bilo prepustit se, opustit i nadat se da će proć... A ako i ne prođe, nema štete, jer, kako stari ljudi kažu, ko priši vrat lomi, pa je najbolje tako... laganini, pa kud stigneš. U prilog mojoj teoriji ide i osnovno načelo u religiji Sikha, kako je život pojedinca određen brojen udaha i kad ispuca bonus, za njega je priča gotova. To je sigurno ona budaletina Marko Polo pokušava po Indiji i Kini objasnit osnovne principe dalmatinske fjake, ali istočnjaci, kakvi već jesu, od toga su morali napravit filozofiju i brendirat je, tako da je sad prodaju po zapadu bez da plate lipe za autorska prava... Uvik san govorija da bi tribalo udrit restrikcije na naše duhovno naslijeđe. O, jeben li ti jezičinu Marko I tako, razmišljan ja... ako je čovikov život određen brojen udaha, onda bi tribalo sporije disat, šta me dovelo do dubokih spoznaja: - Šta duže piješ kavu, duže sidiš - Šta duže sidiš, manje radiš - Šta manje radiš, manje se umaraš - Šta se manje umaraš, sporije dišeš. - Šta sporije dišeš, duže živiš. I eto... poučen novin saznanjima, za ovu korizmu san se odlučija odreć rada. Možda malo teška srca, ali ako ništa drugo, zdravije je... |
11.02.2012., subota
D.A.J.M.I.
|
Govno je opet padalo, kako bi reka Mujo u Kanadi. Ovih dana, otkad su počeli uz kavu, umisto keksića i čokoladica, dilit lopate i škovacere i nisan bija baš najvirniji gost, ali triba koji put i riskirat. Na kraju krajeva, čovik je društveno biće, pa ako triba i snig čistit, neka, jebi ga... ja ću ih zdušno bodrit. Doduše, bez šalova i inih navijačkih rekvizita, ali svaka podrška umornin i žuljavin rukama je dobrodošla, pa ma kakva ona bila. Ma pomoga bi ja i ljudima lopatat, ali di ću in smetat u ovako lošen trenutku sa svoje dvi live ruke... Samo bi in smutnju radija. Napokon san se uspija dokotrljat nekako do kafića. Bacija san oko na parkiralište da vidin koga ima i priletija pogledon priko impozantnog voznog parka. Sve same skije i sanjke parkirane jedna do druge, tek tu i tamo koji snowboard od kakvog skuter freaka koji i po ovakvom vrimenu ustrajava u svom kurčenju. Malo san se uspuva dok san skinija klizaljke uz tihu beštimju, jer mi nije baš tribalo uzgojit ovoliki bojler ispod majice ove zime, šutnija par pingvina da mi ne skakuću pod nogama i nadobudno uša u toplinu obećanog raja. Komad kamena mi se odvalija sa srca kad san uz kavu ugleda keks. - Znači stanje se normalizira - kažen prijatelju. - Je, fala Bogu - odgovori. - Nisan se sve ove dane usudija izać iz kuće. Di god se okreneš samo ti guraju jebenu lopatu ili karijolu u ruke. - Ma i ja san pet dana oda naokolo u "Cestarovoj" robi. - Pa zašto u "Cestarovoj"? Baš oni bi tribali čistit... - pogleda me prika sa čuđenjen. - E baš zato! Kad te vide u radnoj komunalnoj uniformi misle da radiš na tome, pa ti niko ne gura ništa u ruke. - A šta te nisu zvali da in ti, ka službena osoba, pomogneš? - Pa znaš da jesu. Ja bi doša do njih, pita šta triba i reka da pričekaju minut dva jer iden po ralicu koju san parkira iza kantuna. Oni mi onda ponude šta pojist i popit, a ja, ka i svaki pošten cestar i komunalac, to ne mogu odbit. Uostalon, sa punin pravon me časte, jer ja san taj koji će ih spasit muka. Nakon šta se naiden, napijen i proćakulan krenen po fantomsku vražju napravu, a kad se dokopan kantuna...klinac će me više vidit. Ako ništa drugo, dok me čekaju, bar će se malo odmorit. - A dobro si se sitija... moran ti priznat. - A e, pa nije ni lude bleso... ovo su ozbiljne stvari i nije se s tin zajebavat. Nastavili smo u miru i tišini meditirat nad vućin makjaton gledajući na ulaz u bolnicu. A tamo se sjatilo svita. Nose ruke, noge, babine kukove, didovu dentjeru, a sve kako bi izvukli šta veću odštetu. Prid ulazon ih dočekuju službenici DORH-a kako bi napravili zapisnik o šteti, te USKOK da odma spriči možebitnu trgovinu i šverc polomljenin udovima. Nesmin zaboravit i štand sa jadnin advokatima privatnicima kojima se jaja tresu od ledare, čekajući da ubiju koju faturetu, pa da i oni zarade za kruv, makar i za ovi smrznuti. Moran priznat da san i ja klizajući do kafića razmišlja o slobodnon padu, ali ova upletenost državnih službi me malo pokolebala. Naime, po novome, ako se sjebeš na snigu ili ledu moraš prije svega ostat u istome položaju, šta mi, s obziron na vlagu i ladnoću i nije neki film. Onda nazoveš policiju, a tamo te, pripremljeno samo za ovako ozbiljne okolnosti, dočeka govorni automat: "Dobili ste policijsku upravu Splitsko-dalmatinske županije. Da bi što preciznije odgovorili na vaše potrebe molimo da: - u slučaju kriminalnog djela birajte broj 1 - u slučaju prometne nezgode birajte broj 2 - u slučaju pada na snijegu birajte broj 3 - u slučaju pada na ledu birajte broj 4 - u slučaju da niste sigurni pritisnite broj 5 - za sve ostale upite molim odjebite jer imamo pametnijeg posla." Nakon uru borbe sa automaton, napokon dođe policija da bi napravila zapisnik o padu, a onda slidi popunjavanje europskog izvješća o nezgodi, provjera štete na tuđoj imovini, provjera eventualnog postojanja police osiguranja... Tek kad su sve pravne forme zadovoljene, policajac zove GSS da te uklone sa mista nezgode i prinese do bolničke porte na daljnju obradu. Previše zajebancije za malo love... - Šta misliš - pita prijatelj. - Šta će bit sa svima ovima doli u bolnici? - Čin su se umišale državne institucije, mislin da će in jebat mater. - Je, vidit ćeš... već sutra će osnovat D.A.J.M.I. - Šta da ti dan? - Ma ništa... tako će se zvat nova vladina institucija za mirno rješavanje sporova među građanima i kontrolu njihovih djelatnosti. - Pa zašto Dajmi? - Državna Agencija za Jebanje Majki... - A, tako... I šta, nećemo više smit ni mater beštimat jedan drugome, jer će nas tužit za protupravno obavljanje usluge i rad na crno... - I to bi tribalo bit nešto ka ovrhe priko FINE? Šta misliš? - Normalno... ako nekome oćeš jebat mater, nazoveš agenciju, objasniš o čemu se radi, oni obave posal i pošalju ti račun za komunalne usluge... - Baš tako. To će bit nešto ka: " - Dobar dan. - Dobar dan. - Vaš susid nan se žalija na vas? - I neka je govno jedno...jebat ću ja njemu opet sve po spisku. A ko ste vi? - Mi smo profesionalni jebači majki iz agencije D.A.J.M.I. Imamo tužbu s njegove strane, pa bi popričali s vašon materon da riješimo situaciju. - Šta da ti dan...Šta bi vi onda...? - Upravo ono šta naziv našeg posla govori... triba nan vaša mater. - A, ono, ka, pa nemojte mater...znate, radi se o zabuni... - Kakvoj zabuni, gospođo? Nama je mater mater i nije važno ni čija ni kakva... bitno da je mater. - Ma o zabuni, znate... - Jeste li vi ova gospođa - pokaže joj prston ime na nalogu. - Pa ,jesan... - Znači, vi ste optužena? - A jesan, ali... - Nema ali... Na nalogu piše da van moramo jebat mater, pa vas molin da je dovedete... - Ma, čoviče Božji, nisan se ja kačila sa susidon...krivo ste razumili... Moj sin je, ali sad ga nema doma" |
03.02.2012., petak
Moje pisme, moji snovi...
|
Nekoć davno. u kršnoj i dičnoj Zagori, u Ogorju selu malon, pod padinama Svilaje, Braco i seka kovali su velike snove... - Seeekeeee... di te đava uodnija... - poviče Braco. - De , pus' me da seren - javi se Seka negdi iza štale. - Pa di s' sad našla srat!? Karijera nas čeka. - Koja đavlija Karijera? Šta će i ona sunami pivat? - Uznemiri se Seka. - Koji je đava sad nju dotra... Šta jon nis' reka da kasnije dođe. - Jes' ti berlava,Seke? Karijera... naš put prima slavi. - Kojoj đavlijon Slavi? Neznan ja nijednu Slavu... - Ma nemere se s tobon govorit, kad ni jednog đavla ne znaš. - Reče Braco i krene u štalu. Reski miris friškog govna propara mu nosnice, a on, ne obazirući se na muve šta su se bezglavo rušile, uze u ruke lopatu, zabode je duboko u gnjoj i oko njene drške stane se uvijat ka oko mikrofona. Prid očima mu zablistaju reflektori, pune dvorane i ona mala treperava svitla šta je jedan put vidija u zadrugi, kad su neki čupavci svirali na derneku. - Evo san se posrala - prikine ga glas iza leđa. - Sad bi mogli i počet, šta misliš? - Ma, evo baš nešta mislin... Tribalo bi skupit šta para... - Kakovih para... Uodakle ti pare? - Eto moremo pobrat trišnje od kuma Pilčine, pa i' prodat u Splitu na pazaru... - Di ćeš tuđe trišnje prodavat... Šta ti je đava pamet uzeja? - Đava te uodnija i tebe i trišnje... Al na njima piše čije su kad i' pobereš? - A šta će ti pare, jadan ne bija? - Pa otićemo u Split i snimit ploču... - Ma kakvu sad ploču, đava t' sriću odnija? - Nema veze Seke... nu, idemo zapivat. Ja ću pivat, a ti ćeš bit prateći lokal... - Šta unda triban... pratit ili lokat? I nakon kraćeg objašnjenja, napokon se zaorila pisma. " Varenike dajte mi i pureeeeeeeeee"- zapiva Braco, a seka izbeči oči i onako crvena u licu iz sveg grla zapiva: "Ooooooooooooooooooj" " Pa da mogu gonit mlade cureeeee" "Ooooooooooooooooooooooj" Od junačkoga glasa Sekina zagrmi lavina sniga sa Svilaje, a ljudi u Bračeviću, Pribudama, Crivacu i svin okolnin mistima potrčaše zatvorit blago, misleći da gladni vuci dolaze u čoporu i zavijaju prid selon. Stari ljudi i danas s nelagodon pričaju kako su čak i ljudi u Muću i Sinju počeli spremat hajke. Jedino Brajo nije bija zadovoljan... - Seke, nevalja... - Kog ti đavla sad nevalja, Brajo? - Ma, nevalja... Falila si onu... - Promrsi Brajo svoje rice tražeći pravu rič - Onu... inkubaciju. - Ma šta san falila? - Inkubaciju Seke, inkubaciju... Pivaš u krivon tonu! - Jebenliti toju inkubaciju... Ajmo provat onu drugu našu... I tonovi milozvučni razlijegnu se priko ledina i šuma. "Mala moja digni nogu livuuuuuuuu Oooooooooooooooooj Da ti utran guštericu živuuuuuuuuu Oooooooooooooooooj" I baš se zagrijaše, kad se vrata štale treskon otvoriše, a unutra bane pobisnila mater. - Kog đavla radite vas dvoje? Šta se derete ne bi da van kurac u guzicu turaju... - Evo mi malo pivamo... - Ma šta pivate... Đava van zapiva!!! Ja san mislila da se Nevenka na vile nabola... - Vikne mater i odvali sinu dvi uz uši. - Željko, nesrićo nesritna, umisto da zavijaš, trč niz polje i dovedi stoku šta ste rastirali... Eno nan krave seru po Jokaševon gumnu, pa će nan kum Jokaš cili gnjoj pokupit... A ti Nevenka operušaj one kokoši šta su od straja pocrkale. I to je bija kraj njihove glazbene karijere. Brajo ponekad, onako iz nostalgije zapiva na kakvon predizbornon skupu, tek da narod vidi kakvu je zvizdu izgubija, dok Seka ni radio ne pali da, ne daj bože, još koja kokoš ne crkne ako Bracu puste u eter. |
21.01.2012., subota
Oda radosti...iliti guza do guze za Uniju
|
Evo baš nešto razmišljan, koliko ja s ovo malo paučine koju zoven mozgon mogu... Pojavilo se sunce napokon, kava, dvi, tri su se popile, kutija se podimila, ni ručak nije bija loš...dapače, pala je i ćakula, doma sve kako triba... Čovik bi reka divota. Ali stalno slušan o toj EU. I glasaj za, glasaj protiv, ne glasaj uopće, glasaj se ka majmun, ka hijena, ka balegar, ka pingvin, oposum, tapir... Idemo u Uniju, ne idemo, spakiraj se, raspakiraj... A prid očima mi samo jedna slika... Kako smo mi ka narod već dugo vrimena navikli da nan ga uvale kako se kome digne, tako više ni kajiš ne nosimo, a tirake smo davno odbacili, sve u svrhu šta bržeg skidanja gaća. I stojimo tako ponosno nas četri miljuna i nešto i čekamo zapovid. Dolazi naš vrli predsjednik, premijer i ministri, ka i svekolika politička elita, šta naša, šta strana. Sviraju se himne, vijore zastave, pucaju vatrometi, puške, kubure i zaostale mine. Limena glazba tuče ka u limarskoj radioni, a mi postojani ka trovremenski taft... - Vrime je, dame i gospodo - napokon reče predsjednik nakon dugih govorancija. - Vrime je da predstavnicima svih zemalja Unije zaželimo dobrodošlicu i pružimo svu našu toplinu i zahvalnost. Zaori se usklik odobravanja i osan miljuna ruku, ka jedna zapljeska. - Dame i gospodo, sada je taj trenutak - poviče predsjednik ponosno. - Skidajte gaće! - I miljuni gaća zašuškaše u padu, a zemlja se zatrese od te siline. - A sad guze u zrak! - Začu se predsjednički uzvik, a miljuni guzica zasjaše na zimskome suncu nudeći se oduševljenoj eliti. I krenuše ministri, krenuše zastupnici, veleposlanici, izaslanici, župani, gradonačelnici i direktori komunalnih servisa. Pohrliše među narod šta ih tako toplo prima... - Raširite guze - Zaori se gromki predsjednikov glas, dok se Oda radosti orila i plava zastava vijorila. - Podignite guze još viš...- Zastane u po riči. - Ma ne vi, gospodine Šeks... Oblačite se brzo. Poštujen vašu želju, ali već san van tri puta reka da vi morate na ovu stranu. |
18.01.2012., srijeda
Tele za tele... iliti splet jednakih mogućnosti
|
Ludilo je dan. Štekati su puni, a mi, šta se ne bi moglo reć i za ugostiteljsko osoblje koje čeka da nakon dvi i po ure konačno popijemo tu kavu, naoružani strpljenjem lagano listamo novine. Poluležeći položaj u stolici, prikrižene noge,spuštene sunčane oćale ka zadnji štit prid fotonima ubojicama šta u rojevima naviru i napadaju naše rožnice, još nenavikle na danje svitlo. Pepeljara puna. Konobari su davno digli ruke od pražnjenja iste, jer, kako kažu, ne mogu je toliko brzo praznit, koliko je mi punimo, al u ostalom, rekoše nam, plaćeni su na uru, a ne po kilometru. One dvi kapi kave i kap mlika u čikari već su se oladili i čekaju da ih dokrajčimo. Ali ne, ne još...još in nije vrime otkucalo. Nije vrime ni za teške teme, ali nekako same se nameću i neprimjetno uvlače pod zube, da ih moraš spomenit. Pročitan u novinan vic o čoviku koji vuče tele ulicon, sretne prijatelja koji ga upita: " A di vodiš to tele?" " Nije to tele" - odgovori ovaj. - "To je mito, a tele je na fakultetu." Obično se na takve stvari zamislin. Ovi svit pomalo, ali sigurno ide kvragu, a mi smo nemoćni išta učinit, još pogotovo ako nan se kava ladi. - Evo, sjebat će nan sve za šta smo se borili. - Kažen ispod glasa,onako, sebi u bradu. - Još malo pa nećeš smit nekome ponudit kavu, a da te ne optuže za korupciju. Prijatelj sidi do mene, odmiri me ka da san pomiša bonbončiće, pa pogleda kavu da u njoj nema šta čudno, a onda opet mene. - Koju jebenu korupciju? - Pita prika. - Koji klinac ti laprdaš? - Kako koji klinac... Pa ode sve u tri pičke materine. Triba tužit državu, jer mi uskraćuje osnovna prava. - Koja prava, Bog ti da zdravlje? - Pravo na mito i korupciju. - Tebi nešto nije dobro danas? - Upita me i ponovo pogleda zabrinuto. - Oćeš još jednu kavu... Izgleda da ti od manjka kofeina manje kisika dolazi do mozga, pa ne vidiš baš svit u najboljem svitlu. - Ma daj, šta me jebeš i ti...Kako ne razumiš o čemu pričan? - Upitan ga ja. - Eto, kako su prije ljudi to rješavali? Ko bi otiša kod doktora a da mu bar nešto nije odnija? Sve u stilu: " Evo doktore, ovo je za vas..." " Ma dajte molin vas, nemojte" reka bi doktor dok bi mu se brk ukočija od smješkanja. " To je samo sitnica... Kako se ono kaže...mali znak pažnje. Nema tu ništa posebno... Tek sedan pršuta, dvi ploče pancete, po bačve vina, dvi tuke, šest kila kobasica i divenica, stotrisosan jaja, sedandeset i tri kila kumpira, petnajst litara mlika, tri kila kapule, dvi cikle i sto maraka, da van se nađe." " Nemojte molin vas..." " Sitnica doktore...donija bi ja još, ali tovar nije moga ponit više." - I sad mi reci da su stari ljudi bili glupi. Kad bi se više držali njihovih riči, bolje bi prošli, a ne ka ovi danas... samo čuješ da je korupcija zlo, da je mito još i gore, a niko ne spominje dobre stvari koje su proizašle iz toga... - I šta ja sad tu ne razumin? Kakve dobre stvari? Šta sad on ima od svega toga, nakon šta je po kuće priselija u doktorov podrum? - Kako šta ima? Pa prilada je otišla ka rukon odnesena. - A šta ti imaš od svega, osim šta prsiš lovu kako se kome digne? I šta odgovorit čoviku koji ne vidi dalje od govna iz svog nosa? - Pa evo... Zaustavi te policija... Jel ti lakše čoviku dat sto kuna, nego da te rebne šta nemaš upaljena svitla, nemaš ni prve ni druge pomoći, nego samo bocu rakije u kutiji. Nisi vezan, nemaš ni brnjicu, nisi da ni žmigavac... Sto kuna i dobro tebi, dobro njemu. - Nije ti ni ta luda - razmišlja prika na glas. - Ili ideš registrirat auto - nastavin ja uvjeren u svoju pobjedu. - Šta ti nije jeftinije dat dvista kuna da te pusti, nego kupit novi katalizator kad te sjebu na eko testu, prominit sponu volana, minjat amortizere... - Ma sve to je... ali šta kad neko s lovon uzme nečije radno misto? Koje vražje radno misto... prikrižin se brzo. Ko je vidija radit. Ma odakle mu samo takve pizdarije padaju na pamet? - Pa, ako već, ne daj nikome dragi Bože, i moraš radit, nećeš se javljat na natječaj, nego ćeš zvat ćaću, mater, rođake ili ženu. Ako iko zna koliko si ti dobar čovik i radnik, to znaju oni, a priko njih i prijatelji, pa prijateljevi prijatelji i njihovi prijatelji, tako da nikakav natječaj nije potriban... Svi već znaju da si ti idealan izbor za to radno misto. - I šta onda dica idu u školu, u pičku materinu, kad in po tvome škola ni ne triba? - Upita prika već vidno uznemiren. - A ne dragi moj - odgovorin - nisan ja za neobrazovanost, nego samo za jednake mogućnosti u životu. - Kako može bit jednako da jedan uči ka majmun, a drugi iskešira, a onda mu i posal uzme? - Ako može Ante, zašto ne bi moga i Mate? - Kako bi se ono figurativno reklo. -To šta je Mate malo glupav, nije on kriv i ne znači da mora završit ka tokar, bauštelac, varilac ili, ne daj Bože, škovacin. Čovik je takav rođen, ali ima kesu, pa će Ante uložit trud, a Mate lovu. I oba će završit školu i fakultet, zaposlit se, ako Bog da, u javnom sektoru i državnoj upravi... i svi sritni. - Ma je, a šta će onda Mate radit kad kupi diplomu, radno misto, ženu i dicu? On za ništa nije sposoban. - Kako nije sposoban? - Već mi dopizdilo. - Pa vidiš da radi u državnoj službi... - A šta radi, osim šta prima mito? - Aaaaaa ne, oprosti, ali to nije primanje mita, to je vraćanje investicije. - Dobro, ali ako on ne radi ništa konkretno, osim šta vraća uloženo, ko onda radi? - Pa kako ko radi? Šta me ti zajebaješ? - Ko te zajebaje? Samo me zanima ko onda radi... - Pa radi Ante. - Ante? - Pa normalno, Ante. On je pametan momak. |
05.01.2012., četvrtak
Za čikaru kave...iliti Špageti vestern, meksička sapunica i Roger Rabbit
|
Ljudi moji, jebe me južina... Nema tu ništa čudno, ali danas mi nekako nisu svi doma, pa odlučih, onako u solo aranžmanu, odvuć se na jedan makjato, tek toliko da malo vidin svita. I doteturan ja nekako, onako štuf i nikakav, do kafića, zavalin se ka krepana kokoš u katrigu, zapalin cigaret i priko volje otpuhnen dim. Jebat ga, disat se mora. Čekan neko vrime, al ništa se ne događa. Pogledan naokolo i presretnen konobarov pogled. Gleda on mene i gledan ja njega, udahnen duboko, a on stoji skamenjen i ne mrda. Ne da mi se treptat, a pari mi se da se njemu da još i manje. Fiksiran ga pogledon ka ono Clint Eastwood u dobrin starin Špageti westernima kad čeka da zlotvori trznu, pa da ih sve sredi sa zadnjin metkon. I gledamo se mi čeličnin pogledon. Popustit će već netko...ne može to proć lišo. Prva se kaplja znoja počela cidit niz vrat, dlanovi mi postali pomalo vlažni,cigaret je dogorija već blizu usana, a mi se gledamo... I nitko da prvi potegne, nitko da prvi ustukne ni milimetra. Zajeban je on protivnik, znan ja to od prije, ali nisan ni ja još za bacit. Napetost raste, a oko nas tišina da ni muvu nemoš čut. Znan da je zima i zato ih nema, ali vražje beštije uvik se nađu di triba i ne triba samo da te jebu s onin svojin zujanjen i kad god mogu da ti se poseru u burek. I mi se još gledamo čekajući i najmanji pokret onog drugog da okončamo dvoboj, a svaki od nas svog asa u rukavu ima i u njega se uzda. - Pa, jeben mu mater, - mislin se ja već pomalo i nervozan - koji klinac bleji? Nije mu posal da me gleda, nego da mi donese više tu jebenu kavu. - Ma ko ga jebe - zasigurno je on razmišlja u to vrime - Ne pije se meni kava, nego njemu, pa nek se digne i nek si je uzme sam. I gledamo se mi još minut, dva, tri, ne bi da je lipota prilazna, a onda...ničim izazvan, konobar se slomija. Odvuče se do kafe aparata, napravi kavu, stavi dvi kapi ladnoga mlika, možda i pljucne unutra, ne znan, te mi je donese na stol, a ja pun sebe, novin španjuleton proslavih svoju malu pobjedu. Napokon san odahnija. Sad je sve na svome mistu. Ali ne lezi vraže... Nisan još ni cukar usuja, kad me neko tapše po leđima. A u klinac! Okrenen se, kad iza mene stoji poznanik kojega nisan vidija već duže vrimena. Alo prika, di si, šta si, kako si i kako to sve skupa ide, jebi ga, on već kraj mene čeka svoju kavu. Konobar je i s njim odmirija snage, ali mu je ipak dosta brzo donija kavu. Jebeš moju usranu sriću, kad se svi nađu junačit na meni. Sad znan kako je Clintu sve ove godine... I tako ćakula vamo i ćakula tamo, on se meni požali kako je ful bez love. Pa dobro, nema tu ništa čudnoga. Više manje svi smo u istom klincu, ne triba o tome ni razbijat glavu. Jebi ga, skrpit ćemo se nekako. - Morat ću posudit negdi sto kuna na par dana - kaže on meni okolišajući -samo da plaću dobijen. Znaš, curinoj babi nije bilo dobro, pa san joj da lovu i sad san u klincu. Ne znan kako ću se izvuć. - Šta, imaš curu? - Pitan ja da skrenen sa teme. Jer kako to obično ide, pitat će me pare, pa ću mu dat zadnju kunu, pa mi neće vratit na vrime, pa ću ja morat posuđivat, pa ja neću vratit na vrime... i sve ode u ... - Ma iman. Skupa smo već dvi godine. Ne radi, pa joj svaki misec dajen po plaće, a ja se krpin kako stignen. - odgovori on. - A, živite skupa? - Pitan. - Ma ne živimo. Ona je u Osijeku. - odgovori. - ali imamo u planu nešto uradit po tom pitanju. Evo sad je i rodila ima dva miseca, pa znaš kako je... Triba jon i više love za maloga. Ja san kupija i kolica i robu i još iks pizdarija, a da smo skupa bar bi nekako lakše raspoređivali troškove. - O, posta si ćaća... čestitan. Sve najbolje! - Ma nisan, nije moje dite... - Kako sad nije tvoje... Pa reka si da ti je cura. - Neman pojma čije je... - I još ste skupa? - Pa jesmo... Šta ću kad je volin... Kod mene tupilo od nekuženja. Nekako pokušavan prominit temu, čisto onako da čoviku baš nije neugodno. - Ideš ikako kod nje gori? - Ma, nisan bija nikako... Malo mi je vanka ruke, a ni love neman. - Šta, onda ona dolazi vamo? - Nije ni ona bila tu... - Nalazite se negdi na po puta? - Pa i nismo baš.. E jebi ga sad.... - Di ste se upoznali? - Priko Fejsa. - Pa jesi li je uopće ikad i vidija? - Jesan, priko kompjutera. Gledan ga i nije mi više klinca jasno. Nije toliko ni blesav, ili bar nije bija prije, a nije ni mulac. Čovik sa trideset i kusur godina, pa da radi takve pizdarije. - Aj da mi to rezimiramo... Imaš curu koju si upozna priko Fejsa. Nikad se niste vidili, nikad niste bili skupa. Ona živi sedansto kilometara od tebe, u vezi ste dok se ona praši naokolo i rađa sam Bog zna čiju dicu, a ti joj šalješ lovu, kupuješ stvari,ličiš joj babu, uzdržavaš nju i dite, prazniš joj septičku, pleteš džempere, a ni luk ija, ni luk mirisa.... I onda kukaš da nemaš para. Pa, jesi li ti normalan... - A jebi ga, kad se volimo... - Pa za pola plaće ću te i ja volit, u pičku materinu... Posrknen ono malo kave šta mi je ostalo i ugasin cigaret. Dignen se, platin obe kave i pogledan konobara koji je isto čuja cilu priču. On slegnu ramenima, raširi ruke i glupo me pogleda... A i kako bi drukčije. Ne znan jesan li ja puka ili je cili ovi svit otiša u klinac. I onda mi, onako s neba, padne na pamet naslov onog crtanog "Tko je smjestio Zeki Rogeru". Vidin ja da ga je Zeki netko dobro smistija. Ne znan ko, ali sve mi se nešto pari da Zeko malo čudno hoda. |
30.12.2011., petak
Macchiato... iliti Facebook našeg vrimena
|
Di su ona dobra stara vrimena... Nema lipše stvari nego se probudit u cik zore, negdi oko deset uri ujutro, te onako raščupan i krmeljav zapalit duvan. I još se, da prostite, ni ne popišaš, a kava je već gotova. Otpuhujući prve dimove i pijuckajući svoja prva dva deca kave ( turkiche, naravno, jer ona je idealna za početak dana ), lagano prduckaš naslonjen na prozor i čekaš.... Čekaš da se i drugi ranoranioci ulogiraju u novi dan. I onako polako udišući jutro baciš pogled dva prema telefonu, okrivljujući ga tiho u sebi dok mu majku spominješ, da se još nije oglasija. Ne zna on da ko rano rani dvi kave grabi... ili je, u najgoru ruku, pospan. Zazvonit će on već, prije ili kasnije... Pravila dobrog ponašanja jednom kulturnom, pristojnom i poštenom Dalmatincu, kakav san i sam, nalažu kako nikad, ali baš nikad, pa da i sikire padaju, ne smi odbit poziv na kavu. Jedino u iznimnim slučajevima izostanak se može tolerirat, ali potom ga mora opravdat ispričnicon od doktora ili timbron firme u kojoj, ne daj Bože, radi. Ne pružit priliku čoviku, a pogotovo prijatelju, da ti najmanje jednon dnevno plati kavu je krajnje bezobrazan i prezira vridan čin, nešto u rangu brisanja osobe sa liste prijatelja na Facebooku. To ni rođena mater ne bi oprostila. Uostalom, kava nije samo ono malo šporke vode koju srkneš u dvi sekunde... kava je nešto više, kava je institucija. Kad sklapaš poslove ideš na kavu, kad oćeš nekoga upoznat malo pobliže ili poniže, ona ima presudnu ulogu, za ćakulu ili predah od posla, za jednostavno prepuštanje fjaki ona je uvik tu i uvik te čeka. Uzdah olakšanja se prolomi nad brimenon iščekivanja kad napokon zazvoni. I ne triba puno riči. Sve se u sekundi dogovori, a već nakon par minuta parkiramo naše cjenjene pozadine na prvi štekat, duboko zahvalni vridnom, dobrom i radišnon narodu Brazila i ostatka svita koji svojon požrtvovnošću omogućuju da naša mala društvena mriža ide u korak sa vrimenon...bilo sunčanin ili kišnin, svejedno. Izležavajući se ka gušterica na suncu, pijuckaš svoj makjato (iliti kavu sa mlikom), grabiš sve raspoložive novine da bi, kulturno se uzdižući uz glazbu s radija, prikupija materijal za svoje dnevne postove. I svi šute, šta je i razumljivo, jer ko će govorit u te sitne ure. Uostalom, dug je dan i ima dosta vrimena za priču... Pogledaš listu prijatelja oko sebe i odma znaš njihov status i apdejtove, ko šta lajka ko ne, ko s kim chata i o čemu... I polako dođe podne, a mi postajemo pametniji za sve korisne stvari koje smo apsorbirali to jutro, a koje bi nam u životu mogle zatribat. Koliko konja ima diesel lokomotiva, koliko kilometara Aston Martin priđe sa jednin rezervaron, zrnatost sniga na Himalaji, koje su rupe u Hajdukovoj obrani, jeben li in majku, ko je s kin, di, kad i otkad... Nije ni čudo da čovik ogladni od tolikog mentalnog napora, a i vrime ručka je blizu. Tribalo bi nešto i prigrist... makar onako, po lovački, ko šta ulovi, a posli ručka, nakon izjednačavanja tlakova u horizontali, nastavit započeto sustavno uništavanje brazilske proizvodnje do večeri. Uostalom, ima još ekipe na listi prijatelja kojima triba pružit priliku da ispune svoju svetu građansku dužnost i plate makjato - dva. A navečer... ništa posebno, chat ide dalje, jedino šta kava evoluira u viši oblik postojanja i postaje pelinić - dva, tri, pet... e jebi ga, ko više broji, a uostalom to je tema za neki drugi post. Važno je druženje. I onda me još pitaju mislin li ja šta radit u životu. Pa, normalno da mislin, ali jednostavno... neman vrimena. |